1. Ваше Преосвештенство, у сусрет празника Христовог Рођења, подсетимо на значај и значење Божића. Како да хришћанска породица на прави начин прослави Божић?
Божић је велики хришћански празник. Он је темељ, корен и извор свих других црквених празника. Син Божији Исус Христос се рађа као човек да би нас људе обожио и даровао нам много приснију и дубљу заједницу са Богом, него што је имао Адам у рају. То је дар Божића – да вером Христос постане наш живот.
Идилична слика из Витлејема у којем се у скромној пећини родио Господ, може постати обична форма ако се не удубимо у тајну Божића и не доживимо га. Спољашње прослављање Божића често може да прогута и сам смисао празника. Божић се са правом назива породичним слављем, јер нас доводи у заједницу са Богом, а самим тим и у заједницу са ближњима. Логично је да ту нову заједницу осетимо прво у својој породици и са онима који су нам најближи. Божић је поред тога и позив читавом човечанству да постане једна породица, тј. Црква.
2. У овим благим данима када се међу хришћанима шири порука мира и добре воље међу људима, наши сународници на Косову и Метохији, суочени са перманентним страдањем, поново су пред великим искушењима?
Божић је празник који треба да донесе мир Божији у срца наша - мир који може само Христос да дарује. Тај мир није истоветан са миром овога света, иако то људи из незнања често поистовећују. Мир Христов превазилази сваки ум. Ако немамо мира Христовог у себи, ако не прихватимо Христа као меру свога живота, онда нећемо ни бити људи добре воље, тј. нећемо бити добри људи. Добар је човек само онај који се радује тајни Божића.
Што се тиче наших Срба на Косову и Метохији, њима је данас порука Божића најпотребнија. Сви требамо у тајни Личности Христове и Његовом Рођењу тражити излаз из својих безизлаза. Док смо као народ тако живели, Бог је био са нама и нико није могао на нас. Данас, на жалост, много више очекујемо од пролазних, земаљских и политичких решења, која су дехуманизована и немају ни трунке божићног у себи. Зато нашој браћи на Косову и Метохији, да би их охрабрили, поручујемо: Христос се роди да нас све и сва ослободи!
3. Не тако давни трагични рат на просторима Епархије којој сте на челу, оставио је многобројне ране. Да ли оне зацељују?
Безумље рата у Далмацији је оставило дубоког трага. То што ми сада овде радимо, могло би се назвати видањем рана. Обновили смо, хвала Богу, наше манастире и многе парохијске цркве како би народ имао где да се сабира и да се моли Богу. Преко лета много Срба из Далмације дође овде и проведе извесно време, посећујући своје родитеље и своје куће. Они најчешће крајем лета одлазе, јер још увек немају могућност трајног повратка. За трајни повратак је потребна велика жртва и подвиг, а ми смо данас склонији људским и само људским решењима.
4. Немали број аналитичара сматра да је тај рат имао и одлике верског, па се поставља колико је он сузбио и одложио екуменски дијалог две гране хришћанства?
Тешко је рећи да је овај недавни рат имао одлике верског рата, али је свакако оставио трага у том смислу. Православна Црква је црква дијалога. Ми се трудимо да не одступамо од закона јеванђелске љубави, коју као бесцен бисер чувамо у недрима наше вере. Постоје две врсте екумениста. Постоје тзв. «одушевљени екуменисти», који дијалог цркава схватају сувише поједностављено, па су у своме одушевљењу, неретко насртљиви и агресивни. Истински црквени дијалог и екуменизам је онај који је богословски утемељен, а циљ му је да покуша вратити све хришћане у заједницу, као што је било када смо били једна Црква. Тај и такав дијалог има смисла и оправдања, јер се у њему крије Христов вапај «да сви једно буду» (Јн. 17, 21).
5. Како бисте описали положај српског народа и његове Цркве у актуелном тренутку Р. Хрватске и шта Срби на овим просторима очекују од своје матице – државе Србије?
Доста је тешко укратко одговорити на ово питање. Срби су од предратног статуса народа у Хрватској постали национална мањина. Та чињеница у законским оквирима одређује наш статус. Сви и даље много говоримо о потреби повратка избеглих Срба, повратку одузете имовине, обнови кућа, итд, али значајнијег напретка још увек нема.
Ми као Црква у овим условима вршимо своју мисију, чувајући и обнављајући своје светиње и утврђујући наш народ у православљу. Свакако да су при томе наше очи уперене и у матичну државу Србију од које очекујемо многоструку помоћ. На том пољу би се могло учинити више него што се чини, па се убудуће морамо надати бољем.
6. Након недавних парламентарних избора у Р. Хрватској белодана чињеница је да ће се највећи део власти наћи у рукама политичара који себе детерминишу као агностике. Да ли ће и колико то утицати на сарадњу епархија СПЦ у Хрватској и нових хрватских власти?
Ако дозволите да се овде мало нашалимо: Ко зна колико и нас има агностика, а да тога нисмо ни свесни? Шалу на страну, ми се као Црква трудимо да сведочимо аутентично православље и његове духовне и културне вредности, које имају добоке корене у Хрватској. До сада сам се два пута сусрео са председником Јосиповићем – једном у манастиру Крки и једном у Крупи. Он је на све нас оставио позитиван утисак, јер у својој политичкој философији заступа идеје нове праведности. Ми се искрено надамо да у тој новој праведности има места и за православне Србе у Хрватској.
7. У самој Србији нису ретки гласови представника такозване «друге Србије», који се и сами декларишу као агностици, усмерени ка томе да не само што ускраћују право јерархији да јавно износи мишљења о било чему ван «црквених послова», већ себи дозвољавају и делење савета СПЦ о потреби њене «модернизације», «реформе», чак и «прочишћења». Како ову појаву тумачите?
То је посебан феномен. Такве појаве се у духовној литератури називају прелест или духовна обмана. Данас , на жалост, поједини људи узимају себи за право да поучавају и саму Цркви, а да се при томе декларишу као атеисти, или ко зна већ како. Многи су изгубили духовно смирење пред Црквом и пред светињом, а ту особину је наш народ имао кроз векове. Добро би било ако би се тој особини поново могли вратити.
Црква је увек савремена и увек модерна, јер у њој живи и дела Сам Господ наш Исус Христос, Који је исти и јуче и данас и у векове векова (Јевр. 13, 8). Црква у свету постоји да и савременом човеку покаже Лик Христов и да га приведе Њему као своме небеском Оцу и Спаситељу. У приступању Христу нема места никаквој реформи или модернизацији, већ се једино може говорити о повратку заблуделих синова и кћери у загрљај своме небеском Оцу (Лк. 15, 11-32).
8. Скоро уназад две деценије помиње се наводни дуалитет јерархије СПЦ разграничен по линији «прозелита» и «екуменаца» или генерацијским јазом између српских владика, пошто није мали број млађих владика, који су рођени у време хиротонисања појединих Епископа СПЦ?
Постоје и такве поделе, али рекао бих да истинску поделу, како међу владикама, тако и међу обичним људима у Цркви, чини само степен њихове хришћанске љубави и светости. Логично је да се у Цркви чују различити гласови и различити ставови, али ипак главни ток и смернице у животу Цркве дају одлуке Светога Сабора и Светог Архијерејског Синода, које су увек засноване на Љубави. Разумљиво је да млађи Епископи мисле и размишљају другачије од старијих, али је битно да их међусобно надахњује и руководи јеванђелска и хришћанска љубав, као што бу уосталом требало бити у свакој породици, школи, па и друштву у целини.
9. Једна од животних максима Архимандрита Тадеја је «какве су нам мисли, такав нам је живот». Да ли смо неприличним мислима заслужили ове тренутке наших живота или су саме животне околности довеле до оваквих мисли?
Старац Тадеј је био дивни подвижник нашег времена, представник оптинске монашке школе. Остављао је утисак као да је изашао из житија, да би поживео међу нама. Поред бројних преподобних и светих отаца и матера нашег доба, и Старац Тадеј потврђује богатство православља, будући да оно и у наше дехуманизовано време рађа и даје светитеље.
Он је често понављао поуку да наше мисли одређују наш живот. Тиме нас је подстицао да непрестано будемо у богомислију. Из богомислија се рађа молитва, а из молитве и смирења – чистота срца. Старац је сам задобио јеванђелску чистоту срца, па је отуда био удостојен великих дарова, а посебно дара утехе људских душа.
Могли бисмо слободно рећи да нам је у људима као што је старац Тадеј, тј. светим људима, Христос најближи. Обожене личности потврђују истинитост Божића и поучавају нас да није довољно само да говоримо о Богу, већ да будемо и постанемо једно са Њим у Цркви Христовој.
Христос се роди – Ваистину се роди!
Милић Миљеновић,
Дневник, 06.01.2012. год.
