Из историје гоњења православља у Далмацији

Испуњење неке тешке клетве

Аутор: С.Борак, Број 961, Рубрика Црква и друштво

У августу 1951. године, негдје пред Преображење, у Кистањама је претучен, замазан јајима, тушем, мастилом, балегама и засипан камењем владика Никанор (Иличић) Епископ горњокарловачки и администратор Епархије далматинске, потоњи Епископ бачки. Заправо, једва је извукао живу главу, али је остао са трајним посљедицама од тог несмиљеног линча. Данас, више од пола вијека од тога варварског догађаја сви они који су тога пазарног петка у Кистањама гледали шта се ради од њиховог архијереја, или су чак учествовали у том бешчашћу, а у могућности су да нешто рекну о томе, нерадо говоре. Одреда, само покајнички говоре: „Ајме, срамоте!“ Ни послије толико времена не могу да избришу осјећање срама. Један од оних који је присуствовао договору о нападу на Владику Никанора (Иличића) у Кистањама, дан уочи његовог доласка у Кистање, није желио да му се спомиње име. Рекао је да је одлука о томе и упутство како то учинити дошла из надлежног партијског центра из Шибеника. Кистањски комунистички активисти морали су извршити директиву. Прикупили су близу аутобуске станице камење, јаја, и сву нечист чиме су требали напасти епископа. Бојећи се да народ неће кренути на свога владику, смислили су да протуре вијест како, заправо, у Кистање долази Момчило Ђујић. А њега су озлогласили у Кистањама још за ратних времена. СВЕДОЧЕЊЕ Једна старица, учесница тога догађаја, која је, иначе, уздигла у православној вјери и привржености своме народу своје синове и унучад пристала је да нешто каже о томе линчу, али уз молбу да јој се не спомиње име, јер и данас се са срамом и кајањем сјећа тога. Она је испричала: „Вече прије тога петка, сајменог дана у Кистањама, нешто прије Преображења, мој муж је отишао на партијски састанак. Вратио се касно увече и рекао ми да сутра прије подне, око осам сати, у Кистање долази поп Ђујић. И он и ја смо стварно вјеровали у то. Вјерујем и сав народ што се окупио вјеровао је у то. И увјерена сам да нико од обичног народа није ни сумњао да то није поп Ђујић. Сутрадан око осам сати ујутро, можда и прије, скупило се пуно народа. Принијели су камење, јаја, туша, балега и чекали аутобус. Све су то, срећо, организовали њих пар активиста из Книна и Кистања, а понављам, обични народ о ономе шта слиједи ништа није знао. Када је аутобус стао, први је несретни Никица Поповић, (цолав, рањен у рату) и жена му Јекица завикали: „Ево попа Ђујића!“ Њих пет шест улетило је у аутобус вичући: „Поп Ђујић! Поп Ђујић“. Неко за браду, неко за мантију, а неко за косу, извукли су га из аутобуса, тад је прилетао како ко, ударао га и засипао како је чиме имао. То је био човјек средњих година, црномањаст и онако краће браде. Ја не знам је ли се отргао, или су га пустили да трчи, а руља за њим. Углавном он је утрчао у радњу Будимир преко пута станице милиције. Ту се покушао склонити, али су га одатле извукли, и он, замислите, бјежи у станицу милиције. Ту тражи заштиту од оних који су и међу одговорним за напад. Највјероватније ту је и додатно претучен, јер ми је послије причала Јекица Поповић, која је добила задатак да иде у станицу милиције и да га тамо опере и превије, да је био сав изубијан, запрљан, поцијепан и да се тресао као прут. Напросто није знао шта се догађа. Није могао проговорити ни ријечи. Негдје око два сата послијеподне милицијски ауто га је одвезао из Кистања. У међувремену народ се разишао посрамљен, увријеђен и преварен, јер се почело шушкати да је то владика који је требао ићи у манастир, у посјету, а не Ђујић. Нико није одговарао за почињено злодјело према Владици. Напомињем да је тада био у Кистањама Перо Веиновић, он сигурно не би дозволио да се тако поступа према владици. Исто тако напомињем да је стара Даница, Милене Козлице матер, претила и клела, говорећи да смо сви записани у тешку манастирску књигу и да ћемо сви испаштати због зла које смо Владици начинили. То је мени рекла сигурно сто пута. Како сам се ја бојала, тако се сигурно бојао и остали преварени народ. Нико о томе није волио причати. Сви смо ми волили Владике и манастир, а ја ово и сад невољно причам. Да још напоменем како је ту било и паметнијих људи, нпр. Перо Мандић, такође активиста и партијац, све је то са стране гледао и није се мијешао.“ КЛЕТВА БАКЕ ДАНИЦЕ Данас, нешто више од пола вијека откако су Кистањци и још неки православни Срби из околних села, предвођени туђинским намјерама, насрнули на свога Владику, Кистање изгледа као да га је стигла клетва баке Данице. Дуж главне улице, која чини осовину Кистања, са обе стране стоје рушевине кућа, зјапе зидови без прозора, као неке утваре без очију, само с очним дупљама. Још су са страшнијим порукама оне куће чији су отвори, врата и прозори, зазидани цементним блоковима. То је кажу, учињено због туриста, да се не би пропитивали и саблажњавали. Попаљено Кистање постало је сасвим подобно сцени неког свјетског театра апсурда. Осјећај апсурда се појачава пред сазнањем да и у готово свим кистањским кућама које су под кровом Кистањац је „редак звер“. Ту живе неки нови људи, насељени нечијим планом да би Кистање сасвим измијенило етничку и вјерску слику. Као симбол нове политичке воље, изнад кистањских рушевина издиже се торањ нове римокатоличке цркве, огромних габарита, како је могуће наћи прије у некој тријумфалистичкој поруци него у архитектонском захтјеву једног хришћанског храма. Опет се намеће мисао - Кистање данас јесте као испуњење неке тешке клетве.   http://pravoslavlje.spc.rs