30. 01. 2011
Priče Srđana Đurića
Zadužbinar
Jovan Bjelajac je u sedamdesetoj znao da je već uradio sve u životu. Najstarijoj ćerki, koja se udala za sina karlovačkog sveštenika, kupio je stan u Beogradu
Veliki, u otmenom delu prestonog grada, „tamo, gdje i kralj živi". Druga kći živela je na imanju koje je Jovan kupio još kada je počeo da se bavi trgovinom, u selu nadomak Knina. A i njen muž bio je iz dobre i poštene porodice. Sinu jedincu, koji je završio visoke škole u Beču, opremio je dvospratnu kuću u Zagrebu koju je u miraz „donela" kći ondašnjeg uglednog trgovca.
Dane je sada Jovan provodio na klupi ispred kuće sa koje se pružao divan pogled na Dinaru, na njene obronke na kojima su se smenjivali četinari, listopadno drveće i žbunovi koji su najavljivali blizinu Jadrana, i na dolinu kojom je vijugala planinska rečica, umorna od brzaka kojima se spuštala, mirno se približavajući svom kraju - ušću u Krku.
Deca su mu dolazila retko. Unuke je viđao još ređe. Nije imao snage više da radi. Ni volje. A i što bi. Sve što je želeo, odavno je uradio. Jedino za čim je žalio jeste što njegova Mara nije ostala pored njega malo duže, da konačno, sami, uživaju u danima koji su im ostali.
Jovan je bio prost čovek, bez škole. Nikada ga nije interesovalo ono što je privlačilo njegove vršnjake. Ni kada je bio mali. Zato su ga uvek gledali sa sumnjom i držali se po strani. Ali ono što niko nije mogao da mu ospori bio je trgovački gen, koji je prvi put ispoljio još kada je drugovima iz razreda u kninskoj gimnaziji prodavao klikere koje bi pozajmio dan pre toga od onih koji u škole nisu išli. Prvi je, sa nepunih osamnaest, otvorio radnjicu blizu železničke stanice, posle toga još jednu u Drnišu, pa u Šibeniku... Za deset godina bio je vodeći trgovac u dalmatinskoj Zagori, naveliko hvaljen i poštovan. Ni sam nije znao koliko je radnji i radnjica imao.
Od kada ga je najstarija kći poslednji put posetila, neprestano je po glavi prebirao priču o velikom trgovcu Iliji Kolarcu, koji je želeći da se oduži otadžbini za sve što je zaradio, zaveštao novac da se u centru Beograda podigne „dom za mlade koji žele da uče". Nisam ja veliki kao taj Ilija, govorio je samom sebi Jovan, ali mogao bih da učinim nešto čime bih se odužio mom selu što me je ovakvog kakav sam trpelo sve ove godine i što mi je dozvolilo da steknem sve što retko ko za života stekne.
Godinu dana kasnije, na rečici koja je presecala selo niknuo je mali, ali prelep kameni most napravljen od najfinijeg bračkog kamena. Na mostu je bilo uklesano - „Jovan Bjelajac svome selu". Jovan je na most gledao svaki dan, iz daljine, sa klupe ispred svoje kuće na brdu. Čekao je da jednoga dana dođu njegovi unuci i da pročitaju ime svog dede.
O tom malom kamenom ali prelepom mostu raščulo se nadaleko. Jednom prilikom, neka gospoda iz Beograda koja su tuda prolazila poželela su da vide to lokalno znamenje. Jovan je čuo da dolaze i, iako su ga noge sve slabije slušale a krsta bolela pa je hodao više savijen nego prav, spustio se do mosta i dočekao ih.
Ugledni Beograđanin, diveći se malom mostu, pogledao je ostarelog Dinarca i rekao mu kako je divno što je „zadužbinarstvo zaživelo i u malim mestima naše Kraljevine". Jovanu se osmeh zaledio na licu. Uspravio se, iako ga je jako bolelo, pogledao je uglednog gospodina, njegovi dugački sedi brkovi se se iskrivili, pogladio ih je isto onako kao i svaki dan dok je gledao ka mostu očekujući unučad, i zlovoljno prozborio: „Dragi moj gospodine, nisam ja novac uzeo ni od koga. To sam ja od mojih para platio za moje selo i unučad moju! Nisam se ja zaduživao, no sam svoje novce dao!"
Učini mi se često i da danas, oni koji su sve stvorili, kao i Jovan i Ilija, i kojima će i deca njihove dece imati materijalno obezbeđene živote, i dalje ne razumeju šta znači reč - zadužbinarstvo. Da je to moralni čin onih koji imaju sve - da nešto vredno poklone svom selu, svom gradu, svom narodu, svojoj državi, i da time njihovo ime ostane zapamćeno generacijama i na radost mnogih. I da time i drugima pruže primer i zatvore usta svim zlobnima koji tvrde da se velika bogatstva stvaraju i mogu stvoriti samo nečistim i nečasnim radnjama. Za života svakoga ko je stekao mnogo, uvek je mnogo loših priča, ali njihove zadužbine ostaju. Priče su njihovim odlaskom prestajale, a zadužbine ostajale. Da žive. Oslobođene svih priča.
Od priče sa početka ovog teksta mnoge su godine i ratovi prošli. Jovana odavno nema. Njegovi unuci nikada nisu ni videli most njihovog dede. Ali Bjelajčev most, kao i Kolarčeva zadužbina i danas stoje tamo gde su ih oni ostavili. Na zadovoljstvo onih zbog kojih su i podignuti. I koji ih i danas koriste - da prelaze brzu planinsku rečicu suvih nogu ili da se obrazuju, svejedno. Da svedoče da iza svakoga od nas može da ostane nešto malo što znači mnogo, zahvaljujući čemu ćemo biti zapamćeni i kada naše ime nestane iz poreskih prijava.
