ŠAMAR Hrvatskoj, a vetar u leđa Srbiji - donela je presuda Haškog tribunala od 24 i 18 godina zatvora hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču.
Ono što se u bivšoj jugoslovenskoj republici događalo u poslednje dve decenije, tvrde stručnjaci, Hag je, napokon, nazvao pravim imenom: udruženim zločinačkim poduhvatom, koji je imao za cilj etničko čišćenje Hrvatske od Srba!
- Na čelu tog udruženog zločinačkog poduhvata bio je Franjo Tuđman i nikakav general nije sve to napravio na svoju ruku - kaže dr Radoslav Stojanović, profesor međunarodnog prava i bivši šef srpskog tima u bosanskoj tužbi za genocid. - Tužba Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde ovim gubi argumente, jer se iz presude Tribunala vidi da operacija „Oluja“ nije bila nikakav domovinski i oslobodilački rat, već zločinački poduhvat, na čelu sa Tuđmanom.
Stojanović se nada da će iz ovakve presude proisteći „dobre političke posledice“ i da će ona uticati na Hrvate da prestanu da slave „Oluju“ kao „veliku oslobodilačku pobedu“.
- Koja je to pobeda ako 246.000 hrvatskih vojnika krene na 30.000 stanovnika - pita ovaj stručnjak. - Posle ove presude, pred međunarodnim forumima „Oluja“ se više ne može predstavljati kao pobeda ili domovinski rat.
Haško „kriv je“ zabolelo je Hrvate bez sumnje. Toliko - da je premijerka Jadranka Kosor odmah pozvala ceo državni vrh i preko 40 udruženja branitelja da se dogovore oko strategije kako da obore presudu.
I toliko - da su širom zemlje organizovani protesti i napadi na policiju, a da se na najpoznatijem, Trgu bana Jelačića cepala zastava Evropske unije, a kompletan državni vrh nazivao izdajnicima, mnogo češće od samog Tribunala.
Advokat Predrag Milovančević koji se sa dokazima o zločinima u „Oluji“ sreo u Haškom tribunalu, braneći Milana Martića, objašnjava da su Hrvati svoj „zločin prema svom narodu i stanovništvu, pretvorili u pobedu“.
- Stradanje prognanog srpskog naroda pretvorili su u srpsku agresiju i udruženi zločinački poduhvat - kaže Milovančević. - A upravo su Gotovina i Markač za to osuđeni. To znači da je Hrvatska 1991. godine, krenula u nasilnu oružanu secesiju i svoju državu Jugoslaviju tada razbila u krvi. Stradali su Srbi koji su tada u Hrvatskoj živeli kao narod.
- Ne zaboravite da je Martić osuđen na 35 godina zatvora zbog šestoro mrtvih prilikom granatiranja Zagreba, a Gotovina na 24 godine zbog proterivanja 250.000 ljudi - podseća advokat Milovančević.
Prvi čovek Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas“ Savo Štrbac kaže da je ova presuda poziv EU da još jednom, „sada veoma ozbiljno“, razmotri da li je Hrvatska s ovako teškim teretom, kao što je udruženi zločinački poduhvat, spremna da uđe u porodicu demokratskih država.
Presuda je jak temelj da prognani Srbi povrate lična, imovinska i politička prava koja su im oduzeta u „Oluji“ i posle ove akcije kroz niz diskriminatorskih zakona koji su još na snazi. Ona znači i reviziju novije istorije, čega se Hrvati najviše boje.
- Srbiji ne bih predlagao nikakve poteze. Treba ih pustiti da se kuvaju u sopstvenom sosu i neka shvate da samo dobri odnosi i saradnja sa Srbijom mogu da daju plodove i jednoj i drugog strani, a i okruženju. I da nikakvi sporovi i sukobi ne mogu ničemu da doprinesu - kaže dr Stojanović.

EGZODUS SRBA - MRTVI, NESTALI, PROTERANI
Akcija „Oluja“ započela je 4. avgusta 1995. godine i trajala je naredna četiri dana. Iako broj žrtava i nestalih nikada nije zvanično potvrđen, smatra se da je poginulo oko 500 vojnika Republike Srpske Krajine i oko 700 civila dok se oko 1.800 i dalje vodi kao nestalo. Na hrvatskoj strani bilo je 174 poginulih i više od hiljadu ranjenih.
Ali najveće stradanje Srba usledilo je posle same vojne akcije kada je proterano između 200. 000 i 250.000 civila iz Hrvatske, spaljeno 15.000 kuća, a sve je praćeno brojnim zločinom nad golorukim i uglavnom starijim narodom.
Područje na kojem se odigrala vojna operacija je posle toga bilo zatvoreno i ulaz je bio dozvoljen samo vojsci i hrvatskim izbeglicama.



ПОВОДОМ ДАНА СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА 2004

У току 20 година Енциклопедија Британика (Encyclopedia Britannica) понавља реченицу:
„... У БОСНИ ... ХРВАТСКИ ФАШИСТИ СУ ЗАПОЧЕЛИ МАСАКР СРБА, КОЈИ ЈЕ У ЦЈЕЛИНИ АНАЛА ДРУГОГ СВЈЕСКОГ РАТА ДИВЉАШТВОМ ПРЕВАЗИЂЕН САМО МАСОВНИМ ИСТРЕБЉЕЊЕМ ПОЉСКИХ ЈЕВРЕЈА ...”
Свијет још није упознат са мученичком смрћу хиљада невиних људских бића, Срба, Јевреја и ромског народа (Цигана), људи, жена и дјеце који су доживјели стравичан крај и смрт у логору Јасеновац. Свијет не зна да се скоро истовјетна застава са заставом нацистичких убица поново вије над мученичким Јасеновцем.
Свијет ћути када би требало да јауче у шоку и невјерици. Хрватски нацисти су не само избјегли одговорност за убиства — настоје да побјегну и од масовног холокауста.
Смијемо ли дозволити да се то деси? Да ли ћемо даље ћутати? Зар ћутањем не постајемо саучесници овог гигантског холокауста?
На дан 22. априла, 1945. године преко хиљаду заточеника-осуђеника на смрт хрватског логора смрти Јасеновац, у очајничком јуришу на бодљикаве жице покушали су бег из пакла у жуђену слободу. Само осамдесетосам очајника је до ње стигло.
Потресна је иронија да се педесетдевета годишњица сећања на овај историјски пробој мученика логора, и стотина хиљада осталих жртава усташког геноцида у Јасеновцу, обиљежава објављивањем књиге кустоса Музеја Јасеновац, Наташе Матеушић, „Јасеновац 1941-1945, логор смрти и радни логор”.
Послије враћања архива Јасеновца из Музеја холокауста у Вашингтону, у току је припрема нове хрватске поставке Спомен музеја Јасеновац „у којој више неће бити изложени маљеви, каме, окови, ланци,” као ни специјалитет усташког клања у овом логору смрти, злогласни криви нож звани „србосјек”. Према новом приступу хрватских струцњака за музеје, Јасеновац неће више бити „мјесто ужаса”, са фотографијама лешева и стравичним документарним филмом о убијању. „Више нећемо давати легитимитет убијању него ћемо комеморирати жртве!” изјавила је Наташа Јовичић, управник Спомен подручја.
У књизи изложба Музеја Војводине и Музеја жртава геноцида „Јасеновац — систем усташких логора смрти”, приказана на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у Њујорку, октобра 1997, и на Другој међународној конференцији о Јасеновцу у Бања Луци и Доњој Градини, маја 2000, оцијењена је као „пропаганда о геноцидности хрватског народа” (стр.158).
Трећа међународна конференција о Јасеновцу, одржана у Јеруаслиму 2002, оцијењена је „у духу неповјерења према Хрватској опћенито, с имплицитним оптужбама да се и надаље скрива истина о усташком лоору Јасеновац и о броју његових жртава”.
У новој поставци изложбе о Јасеновцу нема помена о геноциду над Ромима, у Хрватској је 2003. објављено више књига о Јасеновцу. Према књизи аутора Младена Ивезића, „Јасеновац-бројке”, жртве у овоме логору смрти су чудесно минимализовне, као што се види из следећег навода у књизи. „У сабирноме и радноме логору Јасеновасц, дакле у свим логорским радионицама и подлогорима, на раду, у шуми и слично, и у логору Стара Градишка, живот је од свих могућих узрока изгубило највјероватније између 1 000 (тисућу) и 2 000 (двије тисуће), евентуално 3 000 људи, а немогуће је да их је умрло више од 5 000.” (стр, 200). Члан Хрватске академије знаности и умјетости, Јосип Печарић, у својој књизи „Непоћудне књиге” наводи закључке Ивезића као знанствено достигнуће (стр, 192).
Тако аутор, Narcisa Lengel-Križman, у својој књизи „Геноцид над Ромима — Јасеновац 1941” тврди да се ромске жртве „с одређеном сигурношћу” могу процијенити на нешто више од 8 500 страдалих Рома у Хрватској (стр.62). Предсједник Рома, Драгољуб Ацковић, приликом посјете Јасеновцу на Дан сјећања 2002. ми је показао место само једне гробнице у Уштици (Доња Градина), где је било покопано око 12 000 ромских зртава.
Приликом посјете хадезеовског премијера Ива Санадера Јасеновцу 2004., предсједник Савјета Меморијала Јасеновца, Славко Голдстејн, изјављује да у јасеновачким логорима није страдало више од 80 000 сужњева. То је на линији Музеја холокауста у Вашингтону који жртве Јасеновца процјењује на око 90 000.
Међутим, Музеј жртава геноцида је пописао 79 800 жртава са пуним именима и презименима, што упућује на оцену да је стварни број настрадалих вишеструко већи. Нова енциклопедија геноцида наводи „стотине хиљада” жртава Јасеновца. Досије истраживача Драгоја Лукића садржи списак 14 342 детета, уморених у јасеновачким логорима, са пуним именима и презименима, старости од једног дана до четрнаест година. За вријеме Треће међународне конференције о Јасеновцу, одржане у Јерусалиму 29-30. децембра 2002., предао сам Јад Вашему (Yad Vashemu) списак са именима и презименима 1 911 јеврејске деце која су свирепо убијена у Јасеновцу.
Др Ели Росенбаум (Eli Rosenbaum) је на Првој међународној конференцији о Јасеновцу („Њујорк 1997”), презентирао извјештај њемачке окупационе команде од 6. децембра 1943. о жртвама хрватског геноцида у Јасеновачким логорима, чуван у америчкој националној архиви (US National Archive), а који је објавила државна скупштина (Department of State): Јасеновац 120 000, Стара Градишка 80 000, сто чини укупно 200 000 жртава. Овоме броју треба додати крвави период, који је трајао целу 1944. и 1945. годину до 22. априла, 1945! Земаљска комисија Хрватске, у извјештају међународној комисији за ратне злочине од 1946., наводи број јасеновачких жртава између 500 и 600 000. Енциклопедија Холокауста цитира бројку од 600 000.
Хрватски аутори, Славко Голдстејн и Наташа Матеушић не признају Међународну комисију, ни Јерусалимску декларацију у којој је, поред осталог, закључено, да се Четврта међународна конференција о Јасеновцу одржи у Јасеновцу (Хрватска), алтернативно у Паризу, сједишту УНЕСКО, у настојању да се Спомен подручје Јасеновац на територији Хрватске и БиХ (Републике Спске) стави под заштиту UN („World Heritage”) по угледу на нацистички концентрациони логор Аушвиц (Но. 80). Закључено је да би Хрватска — ЈУСП „требало у догледно вријеме, сама организовати међународни симпозиј о усташком логору Јасеновац ... позвати све судионике Треће међународне конференције о Јасеновцу као појединце, без сурадње са том Конференцијом као институцијом” (стр. 169-171).
У име „Дана сјећања” апелујем да се подржи што хитнији састанак Међународне комисије, на челу са: Др Бернард Клеин (Bernard Klein), Др Михаел Беренбаум (Michael Berenbaum), Проф. Валтер Роберт (Walter Roberts), Др Ефраим Зурофф (Efraim Zuroff), Vanita Sing (Vanita Singh) (Индија), Dr Jelena Guskova (Rusija), Dr Марко Аурело Ривели (Marco Aurelo Rivelli) (Италија); Проф. Др Србољуб Живановић (Лондон), Алексис Труде (Alexis Troude) (Francuska), Др Рајко Долоцек (Rajko Dolocek) (Čeh. Rep.), Проф Јан Ханкок (Prof Ian Hancock) (Int. Roma Org.), Др Милан Булајић (координатор):
  • У циљу имплементације Јерусалимске декларације;
  • Припреме следеће Четврте међународне конференције;
  • Ради разматрања нових пројеката за Спомен подручје Јасеновац;
  • Предузимања мјера за стављање подручја Јасеновац под заштиту UNESKO („World Heritage”).
На овај Дан треба се сетити да усташки министар полиције Андрија Артуковић није 1986. у Загребу осуђен за геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима; да бивши командант Јасеновца, Динко Сакић, 1999. у Загребу није осуђен за геноцид.
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, уочи Дана сјећања, 19. априла 2004., потврдио је првостепену пресуду за геноцид генералу Радиславу Крстићу, команданту српског Дринског корпуса, за наводни геноцид над муслиманма у Сребреници јула 1995.
Преко Радија „Слободна Европа” 19. августа 2003. сучелио сам се са представником муслиамске Федерације, Јасмином Одабашићем, са тезом: ВРС није извршила геноцид нам муслиманима у Сребреници; злочина освете је било, али треба утврдити жртве и извршиоце злочина по имену. (Постоје докази о плаћеницима који су били најмљени да, маскирани као српски војници, убијају муслиманске заробљенике, да би се за злочин оптужили Срби. За овај криминални чин били су награђени са 12 кг злата, немачким маркама и обезбеђеним службама на Косову и у Заиру.)
Пред Међународним судом правде („International Court of Justice”) налази се тужба муслиманске БиХ против Срба и Југославије за „геноцид” (адвокати тужбе помињу одштету од 200 милијарди долара!). Југославија је повукла противтужбу без услова повлачења тужбе. И Хрватска тужи Југославију и Србе за геноцид. Југославија (СЦГ) није тужила Хрватску за геноцид над Србима („Бљесак”, „Олуја”).
Послије „разрјеђења директора Др. Милана Булајица, управног и надзорног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, и премештања Музеја из Београда у Крагујевац, и забране Милану Булајићу да уђе у Музеј, да преузме документацију о геноциду, и технологију, на Дан сјећања апелујем на све Србе, Јевреје, Роме и њихове пријатеље којима трагедија Јасеновца лежи на срцу, да помогну Фонд за истраживање геноцида („Fund for Genocide Research”). Овај Фонд је једина институција која се бави изучавањем геноцида који се данас интезивно одвија над српским народом на Косову и Метохији.
Прилози се могу послати на рачун код Војвођанске банке у Београду:
  • динарски: бр 355-1044680-61;
  • девизни: Лоро дознака BUBY 22 žr. 355-000000901002282, r. br. 5475 (број књижице 4244200481);
  • доларски износи: Intermmediary Bankers Trust, New York NY Account #56A:BKTRUS33 57A:-04-415-457, VBUB 0S22;
  • EURO износи: Intermmediary 56A: COBADEFF (Commerzbank Frankfurt);
  • engleske funte (Sterling Pounds): Intermmediary 56A: NWBKGB2L National Wenstminster Bank PLC, London, Beneficiary Customer 59:4244200481;
Фонд за истраживање геноцида, предсједник Др Милан Булајић,
Улица 27 марта бр. 24, 11000, Београд, Србија и Црна Гора,
Тел/факс.: 011-334-7758 и 3238-790,
Е-пошта: <milanbulajic@yahoo.com>
Др Милан Булајић, предсједник
Фонд за истраживање геноцида